Registruj se

Polovni automobili Polovni automobili, auto oglasi, nova i polovna vozila

Istorija: Cadillac Eldorado

 Cadillac Eldorado iz 1967. godine je bio veoma bitan model za kompaniju iz mnogo razloga.

Lep, moćan, udoban i iznenađujuće sportski, Eldorado je bio prvi Cadillac sa pogonom na prednjim točkovima i označio ulazak najluksuznije divizije General Motorsa (GM) u klasu poznatu kao "personal luxury".

Ali nasuprot verovanjima, istorija Eldorada počinje daleko pre pomenute 1967. godine ... Prvi automobil sa Eldorado oznakom je stigao početkom 1950tih godina, ali istorija ovog automobila vuče poreklo 20-ak godina ranije kada je GM-ov glavni dizajner Harley Earl pokušavao da ubedi kompaniju da je Cadillacu potreban novi lider po pitanju dizajna.

Kao rezultat je nastao legendarni 1938. Sixty Special, o kome ste ranije imali prilike da čitate na našem sajtu, dizajniran od strane jednako legendarnog Bill Mitchella. Sixty Special se nije mehanički mnogo razlikovao od ostatka Cadillacove prodaje, ali je njegov dizajn bio taj koji je opravdao veoma visoku cenu. U periodu od 1938. do 1942. godine je prodato impresivnih 21,000 primeraka, ali je možda još bitniji detalj koliki je imidz ovaj automobil podigao samoj kompaniji. Za razliku od skupocenog V16, koji je nestao sa tržišta posle 1940 godine, Sixty Special je nastavio sa bude deo Cadillacove prodaje i posle Drugog svetskog rata, mada su se značajno manje razlikovali u poređenju sa ostatkom ponude.

Početkom 1951. godine, Cadillac je počeo rad na novom lideru imidza, a u Januaru 1953 godine je debitovao Eldorado kabriolet. Slično kao i originalni Sixty Special, i on je pružao dizajn nečuven za svoj period, a sa cenom od 7,750 dolara je bio više nego duplo skuplji nego sledeći Cadillac u ponudi. Samo 532 primerka su proizvedena prve godine, a prodaja je dostigla maksimalnih 6,050 vozila 1956. godine kada je u ponudu ubačen i kupe sa Eldorado Seville oznakom. Samo godinu dana nakon prvog Eldorada, Earl je pokušavao da nagovori GM da proizvede još skuplji i ekskluzivniji automobil, Eldorado Brougham. Ovaj automobil je trebao da donese moderni dizajn, mehaniku i tehnologiju i da parira najnovijem rivalu iz Forda, 1956 Continental Mark II. U takvim uslovima, Cadillac nije obraćao mnogo pažnje na račun cene, koja je iznosila 13,074 dolara ili oko tri puta više nego standardan Cadillac Series 62. Kompanija je prodala samo 400 primeraka 1957 godine i 304 primerka naredne godine, a veruje se da je izgubila veliki novac na svakom od njih. Druga generacija Broughama je predstavljena u Januaru 1959 godine, i dalje sa cenom od preko 13,000 dolara, ali da bi se uštedilo na troškovima proizvodnja je prebačena u Italiju od strane Pininfarine, iako je dizajn i dalje bio rađen u Detroitu.

Pošto su Sjedinjene Američke Države prolazile kroz veliku recesiju, Cadillac nije u velikoj meri promovisao ovaj automobil, a po ugovoru Italijani su trebali da proizvedu samo 100 vozila godišnje. Ukupna proizvodnja 1959 godine je iznosila 99 primeraka, uz 101 vozilo sledeće godine. Nepoznato je da li je Cadillac ostvario profit na njima, ali kada se zna da oni nisu delili mnogo toga sa ostatkom ponude, nećemo biti iznenađeni ako su gubitci bili veliki. Do sredine 1959. godine je postalo jasno da su dani Broughama odbrojani, posebno kada je Ford ugasio Continental diviziju dve godine ranije i spojio je sa ostatkom Lincolna. Eldorado Brougham je ugašen posle 1960. godine, mada neki dizajneri kažu da je on igrao veliku ulogu u razvoju cele Cadillacove ponude za 1961. godinu. Eldorado Seville kupe je takođe ugašen iste godine dok je kabriolet opstao u proizvodnji do 1966. godine. Dok je tržište za veoma luksuzne automobile uvek bilo limitirano, predstavljanje druge generacije Ford Thunderbirda u Januaru 1958. godine je osnovalo jednu potpuno novu klasu.

Thunderbird je bio veoma interesantan automobil i kombinacija najboljih detalja iz svakog sveta. On nije bio ni preterano sportski ni luksuzni automobil, ali je imao dopadljiv dizajn, bogatu opremu i ponašao se bolje na putu u poređenju sa tradicionalnim velikim kupeima. Iz navedenog razloga, Thunderbird je bio dosta praktičan automobil i postao veliki hit i pored svoje visoke cene (barem za Ford standarde), a što je možda još bitnije za kompaniju - zatekao je GM na spavanju. Sredinom 1959. godine, Bill Mitchell je zamenio Earla i postao glavni dizajner GM-a. Iste godine, on je naredio mladom dizajneru Ned Nicklesu da razvije rivala Thunderbirdu koji bi se proizvodio pod Cadillac oznakom. Završen prototip je u velikoj meri podsećao na 1939.-1940. LaSalle, koji je ujedno bio slaba tačka Mitchella (on je započeo svoju dizajnersku karijeru upravo u ovoj Cadillacovoj pod-diviziji), a u pitanju je bio veliki kabrio sa čak šest sedišta. Iako je u početku bio poznat kao LaSalle II, zvanično ime ovog prototipa je bilo XP-715, po čemu će biti poznat narednih godina. U istom periodu, Cadillacov samostalni dizajnerski studio je počeo da razmatra ideju sportskog automobila koji bi na neki način zamenio Eldorado Brougham, a prototip je bio spreman do Oktobra pod XP-727 oznakom.

Do današnjeg dana nije preživela nijedna fotografija ovog prototipa, pa tako samo postoje nagađanja, ali neke priče kažu da su XP-715 i XP-727 bili jako slični. Oba su bila kupei sa dvoje vrata, mesta unutra za pet odraslih osoba sa dugačkom haubom i kratkim gepekom dok je najveća razlika ležala u tome što je XP-727 razvijan sa idejom da pruža pogon na prednjim točkovima. GM je razmatrao ovu tehnologiju još od 1954. godine i u naredne četiri godine je urađeno nekoliko prototipova za testiranje. Dok su se rani prototipovi pokazali veoma dobro na testovima, XP-727 projekat je iznenada zaustavljen početkom 1960. godine. Razlog je ležao u tome što zamena za Broughama nije bio prioritet, posebno kada se zna koliko je novca kompanija izgubila na ranijim modelima. Međutim, onaj drugi projekat pod XP-715 oznakom je veoma interesovao Mitchella i on je odlučio da ga pogura među glavnim ljudima kompanije. Posle duže rasprave, Cadillac nije imao ni želju ni prostor za proizvodnju za XP-715, tako da je ideja ponuđena Buicku i XP-715 će kasnije da postane Riviera. I pre nego što se Riviera pojavila u prodaji, još jedna divizija GM-a je tražila sličan automobil da poveća imidz, a reč je o Oldsmobileu.

Kompanija je prolazila kroz tešku krizu, a kao rezultat je nastao 1966. Toronado, koji je postao prvi Američki automobil sa pogonom na prednjim točkovima još od 1937. Corda 812. Ovaj potez je dao Mitchellu krila i ponovo je pokušao da ubedi glavne ljude GM-a da ako Oldsmobile i Buick imaju "personal luxury" automobil da bi imalo i velikog finansijskog smisla i da ga ima i Cadillac. Kompanija je odlučila da ponovo razmotri XP-727 projekat početkom 1961 godine, a posle modifikacija je bio gotov i drugi prototip pod XP-727-2 oznakom. Ni za ovaj prototip nije preživela nijedna slika, ali sudeći po informacijama XP-727-2 se nije dopao nikome u Cadillacu i ideja je ugašena u Avgustu 1961 godine. Treći prototip pod XP-727-3 oznakom je bio gotov do Novembra 1962 godine, ali ga je Mitchell smatrao previše modernim i odlučio da barem na momenat prestane rad na njemu. Međutim, do Februara 1963. godine Oldsmobile Toronado je bio u završnim fazama razvoja i počelo je da se priča da će pružati pogon na prednjim točkovima.

Nejasno je kada je Cadillac postao zainteresovan za ovu tehnologiju, ali Ed Cole, predsednik GM-a, je zaključio da bi dobio maksimalan profit da i ova najluksuznija bi trebala da ima takav model. U Maju 1963. godine novi dizajnerski tim pod vođstvom Stan Parkera je razvila potpuno novi prototip sada na istoj bazi kao i spomenuti Toronado. Da bi se razlikovao od Oldsmobilea i Buicka, novi Cadillac je morao da pruža tehnologiju koja je bila nečuvena za period ranih 1960tih godina. Naime, Cadillac je proizveo minimalno jedan V16 motor, ali je novi V12 motor imao dosta veće šanse za serijsku proizvodnju. Rad na njemu je počeo još 1959. godine, veličine 500 kubnih inča (8.2L) sa preko 400 ks i on je bio gotov do 1962. godine. Ideja je bila veoma obećavajuća na papiru, ali kada je odlučeno da XP-727 deli platformu sa pogonom na prednjim točkovima sa Toronadom, Cadillac je odlučio da V12 motor nebi bio praktičan i posle 1964 godine i poslednje prototip je uništen. U Decembru 1963. godine Cadillac je počeo rad na poslednjem prototipu pred serijskom proizvodnjom, koji je dobio XP-825 oznaku.

On se nije promenio u velikoj meri u poređenju sa ranijim prototipovima, ali je sada pružao dizajn za koji se na prvi pogled moglo zaključiti da je spreman za serijsku proizvodnju. I pored toga što je delio platformu sa Toronadom, XP-825 nije delio nijedne dizajnerske linije i pozajmio je samo neke linije sa ostatkom Cadillacove ponude. Završen proizvod je predstavljen glavnim ljudima GM-a u maju 1964., koje nije bilo potrebno mnogo ubeđivati i serijska proizvodnja je brzo odobrena. Mitchell je "gurao" XP-715 oznaku sa novi automobil, neki dizajneri i LaSalle, ali je Cole na kraju izabrao Eldorado po uzoru na spomenute ranije modele. Oldsmobile Toronado se pojavio u prodaji 1966 godine, ali je Cadillac zatražio dodatnu godinu za Eldorado da bi usavršio i najmanje detalje. U svakom slučaju, iako su Toronado, Riviera i Eldorado (poznati kao E-Body) delili platformu, svaki od modela je imao detalje po kojima je bio prepoznat. Buick nije hteo da eksperimentiše sa novom tehnologijom (nakon što ga je takva strategija umalo koštala bankrota tokom 1950tih godina) i odlučio je da zadrži pogon na zadnjim točkovima dok su Toronado i Eldorado bio dosta sličniji.

Eldorado je bio dugačak 5,613 mm, što znači da je bio za 254 mm duži nego Toronado i Riviera, dok model sa punom opremom je umeo da pređe težinu od 2.2 tone. Pošto je spomenuti V12 motor ugašen, Cadillac je morao da traži motor u već postojećoj ponudi. Izbor je pao na motor od 429 kubnih inča (7.0L), koji je razvijao 340 ks i 648 Nm obrtnog momenta. Kao i što se očekivalo, Eldorado je bio najluksuzniji od tri E-Body automobila, kako po pitanju dizajna tako i po pitanju opreme. Eldorado je zvanično startovao sa prodajom u Oktobru 1966 godine kao 1967. model po početnoj ceni od 6,277 dolara. To je bilo za 1,600 dolara više nego Toronado, a ovaj automobil je zauzimao sredinu Cadillacove ponude. Novinari su imali uglavnom reči pohvale. Ubrzanje do 100 km/h je iznosilo oko devet sekundi, uz maksimalnu brzinu od 200 km/h i veliku udobnost i stabilnost pri svim brzinama. Sa izuzetkom nešto više bučnijeg motora, Eldorado se nije mnogo razlikovao od tradicionalnih Cadillaca. Prve godine je prodato 17,930 primeraka uz listu čekanja i do tri meseca, a zanimljivo je da se većina kupaca odlučili za model sa punom opremom koji je koštao preko 9,000 dolara.

Dok je čak 40% kupaca Toronada tvrdilo da je pogon na prednjim točkovima bio glavni razlog za kupovinu, u slučaju Eldorada taj broj je iznosio samo 25% i kupcima se najviše dopao dizajn i sam podatak da je u pitanju Cadillac - Američka najluksuznija marka. Eldorado se pokazao kao automobil koji je Cadillacu donosio veliki profit, ali nije uspeo da poveća ukupnu prodaju kompanije. Pošto su Cadillacovi kupci uglavnom menjali svoje automobile svake godine, većina kupaca Eldorada su verovatno kupili ovaj automobil umesto nekog drugog Cadillaca, ali je Eldorado uspeo da smanji godine prosečnih kupaca sa 53 na 48. Zanimljivo je da Eldorado nije imao mnogo direktnih protivnika. Zbog svoje visoke cene i prestiža, on je ciljao na potpuno drugu grupu kupaca nego Thunderbird dok prvi pravi rival, Lincoln Continental Mark III, nije stigao na tržište sve do 1968 godine. To je ostavilo Mercedes W111/W112 kao jedinog pravog konkurenta, ali je Eldorado bio daleko veći i teži. Za 1968 godinu Eldorado dobiva novi motor, pošto je prethodni od 429 kubnih inča (7.0L) počeo da zaostaje za ponudom Imperiala (440 kubnih inča ili 7.2L) i Lincolna (462 kubna inča ili 7.6L).

Kao odgovor je stigao novitet od 472 kubna inča (7.7L), koji je povećao snagu na 375 ks i podigao prodaju na 24,528 vozila. Lincoln Continental Mark III je bio prvi pravi rival Eldorada. Kada se pojavio u prodaji u Aprilu 1968 godine, on je bio za 125 mm kraći i pružao je nešto manji V8 motor od 460 kubnih inča (7.5L). Iako je prodaja u početku bila limitirana, tokom 1970tih godina Mark-Series i Eldorado će da vode veliku borbu za lidersko mesto u klasi. U svakom slučaju, 1970 godina je bila poslednja za prvu generaciju Eldorada kada je usledilo nekoliko promena. Jedna od njih je bila dizajnerska, pa tako farovi više nisu bili skriveni, a ispod haube je debitovao novi V8 motor od čak 500 kubnih inča (8.2L) sa 400 ks. Do današnjeg dana, ovaj motor je najveći V8 motor koji je ikada nuđen na nekom automobilu. I pored jake konkurencije, Eldorado je nastavio da se dobro prodaje, sa 23,333 prodata primerka 1969 godine i još 28,842 primeraka godinu dana kasnije. Do 1971 godine mnogo toga se promenilo u Američkoj auto industriji. Clean Air Act je po prvi put počeo da obraća pažnju na izduvne gasove u automobilima, zbog čega su kompanije bile primorane da smanjuju kompresije motora i samim tim smanjuju snagu.

Dodatni problem je predstavljao i podatak da su stigli i novi sigurnosni standardi, sa kojima su automobili postajali veći i teži da mogli da prođu najnovije testove. U takvim uslovima, niko nije bio iznenađen kada je 1971 Eldorado debitovao da je on bio značajno veći u poređenju sa prethodnicima. Sa dužinom od 5,700 mm i težinom od 2.4 tone, nova generacija Eldorada je izgubila sve svoje sportske linije i automobil je delovao kao tipičan teški i luksuzni Cadillac iz navedenog perioda. Kompanija se nadala privući mnoge kupce nostalgijom, pa je tako 1971 Eldorado pružao neke detalje sa modela iz 1950tih godina, pre svega u vidu bočnog prozora i prekrivenih zadnjih guma. I dalje uparen sa identičnim V8 motorom od 500 kubnih inča (8.2L), Eldorado se nije mogao pohvaliti performancama, posebno zato što zbog spomenutog Clean Air Act njegova snaga je pala na samo 235 ks do sredine 1970tih godina. Za 1973. godinu Eldorado je izabran kao "pace car" za čuvenu Indianapolis 500 trku, a u tu čast kompanija je proizvela 566 replika za uličnu upotrebu ili po jedan za svaki Cadillacov salon.

Godine 1976, na 70-godišnjicu kompanije, je debitovala i posebna Biarrizu opcija sa kojom je ovaj automobil bio jedan od najluksuznijih u dugogodišnjoj istoriji kompanije, a veruje se da je proizvedeno samo 2,000 primeraka. Godinu dana kasnije Eldorado je dobio i novi motor od 425 kubnih inča (7.0L) sa 180 ks. Ipak, ako bi morali da biramo jedan Eldorado koji je skrenuo pažnju na sebe tokom 1970tih godina, to je svakako kabriolet. On je debitovao 1971 godine po veoma visokoj ceni od 7,751 dolar, a celu proizvodnju je radila mala privatna firma Wayne Kady. Ako se pitate zašto je ovaj kabriolet toliko specijalan, razlog leži u gore spomenutim standardima o sigurnosnim merama. Oni su postali značajno oštriji, pa samim tim kabrioleti više nisu uspeli da prođu standarde. Chrysler grupa se prva predala posle 1971 godine, Ford dve godine kasnije, a sve divizije GM-a, osim Cadillaca, posle 1975 godine. Za 1976 godinu Eldorado je bio poslednji kabriolet na tržištu uz veoma mali broj importovanih Alfa Romeo Spidera. Sa težinom od preko 2.5 tone, Eldorado kabrio svakako je bio spor (ubrzanje do 100 km/h je iznosilo 11 sekundi), ali je bio jako udoban i pokazao se veoma popularnim među kupcima.

I pored potrošnje koja je dostizala 25 litara na 100 kilometara, Cadillac je uspevao da prodaje preko 40,000 Eldorada godišnje dok je kabrio činio oko 25% navedene cifre. Međutim, posle 1976 godine ni on više nije uspeo da zadovolji sigurnosne standarde i publika će morati da čeka na sledeći Američki kabrio do 1982. godine i to od strane Chryslera. Do kasnih 1970tih godina dimenzije Američkih automobila je postao veliki problem. Još od 1974. godine OPEC je nekoliko puta uvodio naftni embargo Sjedinjenim Američkim Državama i sredinom 1970tih godina GM odlučuje da investira velike sume novca u smanjivanje dimenzija. Dok su većina modela postali manji 1977. godina, Toronado, Riviera i Eldorado su dobili manje dimenzije dve godine kasnije. Sa dužinom od 5,200 mm, novi Eldorado je bio za oko 400 kg lakši nego prethodnik, ali je i dalje u velikoj meri ličio na njega. Velike promene su usledile i ispod haube. Eldorado je bio jedini B-Body automobil sa V8 motorom, a reč je o motoru od 350 kubnih inča (5.7L) sa 155 ks. Navedene godine je prodato rekordnih 67,436 vozila, ali je manji Eldorado po prvi put izgubio bitku sa velikim Lincoln Mark V, koji je privukao preko 90,000 kupaca.

Za 1981 godinu Cadillac odlučuje da obnovi ponudu sa novim V8 motorom veličine 368 kubnih inča (6.0L) koji je bio poznat po tome što je gasio pola cilindara tokom regularne vožnje. Kasnije se u ponudi našao i Oldsmobileov dizel od 350 kubnih inča (5.7L) sa svega 125 ks, ali on nikada nije bio popularna opcija kod kupaca i tiho je ugašen posle 1985. godine. Iste godine i kabriolet se ponovo našao u ponudi, mada je imao veoma visoku cenu od čak 31,286 dolara i opstao je samo godinu dana na tržištu. Potpuno novi Eldorado debituje 1986. godine, sada manji za oko 400 mm i lakši za 180 kg i u velikoj meri će pokazati probleme GM-a u ovom periodu. Naime, da bi uštedeo na troškovima, GM odlučuje da ponudi gotovo identičan dizajn za Toronado, Rivieru i Eldorado, što je mnogim kupcima svakako zasmetalo da njihov skupoceni Cadillac košta koliko i daleko jeftiniji Oldsmobile. Ispod haube se našao novi 4.1L V8 motor sa 155 ks, koji je bio značajno manji nego V8 motor u konkurentu Lincolnu Mark VII, a Cadillac je očekivao da će nova naftna kriza naterati kupce da izaberu njegovog ekonomičnijeg predstavnika. Međutim, do sredine 1980tih godina cene goriva su ponovo bile niske i kupci su tražili velike i moćne modele.

Do 1987 godine prodaja Eldorada pada na samo 15,000 vozila, a Lincoln po prvi put izbija na prvo mesto po prodaji u klasi premijum automobila. Ako Lincoln, Mercedes, BMW i Audi nisu bili dovoljno veliki rivali, period kasnih 1980tih godina je doneo i prve Japanske premijum automobile, kao što su Lexus, Acura i Infiniti. Cadillac se nadao privući kupce tako što je nudio više opreme nego ikada pre, ali se prodaja u nijednom momentu nije oporavila kao desetak godina ranije. Poslednja generacija Eldorada je debitovala 1992. godine i opstala je na tržištu čak deset godina. Već tada je postalo jasno da personal luxury klasa polako izumire. Chrysler je povukao prvi još tokom kasnih 1980tih godina, Toronado do 1992. godine, Thunderbird do 1997 godine, a Riviera do 1999 godine. U takvim uslovima, Cadillac je odlučio da iskoristi nedostatak rivala i ponudio je i novi Northstar 4.6L V8 motor sa 295 ks. Iako će prodaja da se oporavi, ona nikada više nije bilo visoka i GM objavljuje da će 2002. godina biti poslednja za ovaj automobil i to baš na 50-godišnjicu. Poslednje godine samo 1,596 primeraka su pronašli kupce čime je završena više nego uspešna karijera ovog automobila.

Na sledeći kupe iz Cadillaca publika je morala da čeka do 2010 godine, kada je debitovao CTS Coupe, a do današnjeg dana kompanija nije ponudila naslednika Eldorada. Eldorado je danas najvredniji ne samo od svih B-Body automobila već i u poređenju sa rivalom Lincolnom Mark-Series. Iako je kroz većinu svoje karijere zaostajao za spomenutim rivalom, manji broj proizvedenih primeraka Eldorada ga danas čini veoma poželjnim klasikom. Specijalni modeli iz 1950tih godina danas dostižu cifre i preko milion dolara, ali ako pogledamo Eldorado sa pogonom na prednjim točkovima cene nisu preterano strašne i dobro očuvani modeli se mogu pronaći za ispod 30,000 dolara. Jako popularni su i modeli iz 1970tih godina, poznati kao pimp-mobile, posebno među crnačkom kulturom i do današnjeg dana ovaj automobil predstavlja ultimatni pimp automobil. Dok danas mnoge dosta više interesuje kako je Cadillac izgubio svoje lidersko mesto, mi ćemo ipak mnogo više pažnje da posvetimo modelima koji su ga učinili liderom u klasi. A Eldorado svakako zaslužuje da se nađe na listi.

Autor: Talladega

Slike: Cadillac

brzabrzina.com



Komentari

comments powered by Disqus